U prethodnim člancima sam htela da vam pojasnim zašto je dobro čitati, a u ovom hoću da vam dočaram svoju ljubav prema knjigama i svoje emocije izazvane čitanjem. Ne sećam se kako sam počela da čitam, ali znam da sam bila jako mala ( možda drugi osnovne) i toliko fascinirana pričama iz knjiga, svetovima o kojima ništa nisam znala, gradovima, morima, zamkovima i mnogim fantastičnim bićima, da sam želela da mogu sebe da ubacim u knjigu i živim te neverovatne živote. I zbog toga nikad nisam imala osećaj da mi nešto fali tokom odrastanja. Nema novih patika? Ok, odoh da čitam, nema se za ekskurziju, odoh da čitam. Zabrana izlaska u grad, družim se sa knjigom. Ne kažem da sam se zbog tog “ne može, ne sme se, nema se” osećala dobro ali knjige su uticale dobro na mene, filtrirale mi emocije i stišavale ljutnju i bes. Tada sam verovala da mi donose utehu, beg iz stvarnosti pri odrastanju u disfunkcionalnoj porodici, a sada znam da su mi donele mnogo više. Naučile su me strpljenju i toleranciji, pravilnom izražavanju i komunikaciji, vodjenju konverzacije bez treme, brzom razmišljanju i brzim odgovorima i što je najvažnije razumevanju svojih i tudjih emocija. Čvrsto verujem da su najsavršeniji deo mog bića, mojih uverenja i moju empatičku sposobnost da razumem emocije drugih ljudi oblikovale knjige koje sam čitala. I smatram da svako treba da čita ono šro mu se svidja, bez obzira šta će neko drugi reći, jer mi ne čitamo da bismo se pravili pametni , već da bismo postali pametniji, svestraniji i svesniji sveta oko nas. I zato hvala svima onima koji pišu.